Цртежи су рађени угљеном, тушем и лавираним тушем.
Заступљени су карактеристични радови из периода од 1974. до 1994. године

ИЛУСТРОВАНА БИОГРАФИЈА

Портрет уметника у младости, рекао би Џемс Џојс. Ово је таква прича, о сликару Мићи Трнавцу. Рођен је 1950. године у Крагујевцу од мајке Анђелке и оца Радослава, али сликари не умеју да остаре, они увек остају млади у својој уметности. Трнавац – необично презиме, памти се. Nomen est omen. Ако упознате Трнавца, запамтићете га, поседује дар да се свиђа људима. Мислим да он то зна, али не злоупотребљава, лако је и лепо бити му пријатељ. Његова животна прича била би добар сценарио за филм о успешном сликару, иако би делимично деловала неубедљиво. Јер, познато је да нема те фантазије која се може упоредити са животом, теже је стварност учинити уверљивом, него обрнуто.

Како је постао сликар?
Прича, заиста, може да почне филмски. Прва сцена: коцкарница у луксузном хотелу у Шибенику. Мића има двадесет година. Нашим грађанима не дозвољавају да улазе у коцкарнице, али он има неке „везе“ у хотелу. Рулет се окреће. Поред Миће седео је отац Омара Шерифа (Omar Sharif), стари господин је играо за долар, а Мића за пет долара, јер је „пун пара“, својих и оних које нису у потпуности његове. Изгубио је све. Сада, наравно, треба рећи шта је било пре тога, много је важније шта се збило после тога. Завршио је Електротехничку средњу школу и уписао се на Рударско-геолошки факултет. Био је у оним годинама када нас збуњује живот који је пред нама, све му је ишло како треба, али није био задовољан. Хтео је да буде манекен, па да буде пилот. Пријавио се и добро прошао на тешком и озбиљном лекарском и општем тесту и припремао се за војну пилотску школу. Било је лето. Случајно је срео неког друга. Када Госпођа Судбина упрегне своје митске кочије, она пошаље неког друга, ситан догађај, на изглед безначајан сусрет и то нам промени живот. Друг му је предложио „велики посао“: да на тадашњој нашој морској обали продаје слике неког анонимног сликара пејзаже, морске мотиве, хридине у бури и слично. Друг је тврдио да је зарада велика и сигурна, а уз то и одличан провод на мору. Мића је свог расклиматаног „фићу“ напунио сликама и кренуо. Од града до града, од хотела до хотела, слике су се добро продавале, имао је у томе уделa и његов лични шарм. Зарађивао је добро, за студентске појмове, а и лепо се проводио. Cве је било како је речено. Онда је дошла она ноћ у коцкарници. Очајан, вратио се у Београд. Изјадао се мајци Анђелки, сестри Славици, куму Мишку, својој девојци Душици, која ће му касније постати супруга. Нико од њих није имао толико новца да му га да или позајми да врати дуг сликару, који о свему томе ништа није знао, али су га тешили, говорили су да би могао он да наслика слике, да се врати на море и да их прода. Купили су му платно и боје, толико су могли. За десетак дана је насликао 55 слика. Oпет је „фића“ био пун слика и опет се упутио на море. Првог дана је зарадио сав новац који је дуговао сликару, јер је наишла група туриста који су покуповали слике, а остатак jе купила нека Холанђанка, туристички водич, да их прода својим земљацима.

Вратио се у Београд, заборавио је манекенство и рударство, па и пилотирање и наставио је да слика. Приредио је прву изложбу својих слика у галерији Фото cавеза, прилично популарном месту, у Булевару револуције. Вања Булић, садашњи познати новинар, написао је леп текст о овој изложби и Мићу Трнавца најавио као будућег великог сликара.

Следећег лета, опет је отишао на море да слика, сликао је већ и портрете. На мору се упознао са Николом Гроздановићем, сликарoм и професором Више педагошке школе у Никшићу, који му је предложио да се упише у ову школу. Уписао се и после завршене прве године, вратио се у Београд и наставио школовање на Ликовној академији у класи професора Младена Србиновића. Догодило се и нешто неуобичајено. Kад је био на трећој години студија, на професоров предлог пребaчен је на пету годину, тако да је ову високу и познату сликарску школу, која је дала многе велике сликаре, завршио у скраћеном року. Већ је добро знао да је сликарство оно што жели и што воли, што траје и данас и нема краја: наслика слику, а сутрадан је погледа и схвати да треба да ради даље, да још није завршена. Од тада до сада он слика, и слика сваког дана, и не би могао без тога.

После завршене Академије ликовних уметности приредио је изложбу својих слика у галерији Коларчевог универзитета. Размишљао је много о овој изложби. Било је уобичајено да сликарске изложбе пролазе нечујно, осим ако су били у питању „државни“ сликари. За оне који то нису били, на отварању би био мали број присутних, рођаци, пријатељи, колеге, а ако би навратио неки новинар, то је био догађај. Он је смислио нешто ново и први пут у Београду, први пут у целој нашој тадашњој отаџбини, пре отварања по целом граду били су постављени велики транспаренти од платна на којима је писало „Изложба Миће Трнавца“. У то време, тако су се рекламирали само концерти најпопуларнијих певача народних песама. На отварању је била права гужва, невероватна, за сликарске изложбе незамислива. Многи су пожелели да виде шта се тамо догађа. Трнавац данас у шали каже да су многи сигурно мислили да ће тамо неко нешто да пева. Ово је пробудило интересовање не само ликовне критике и публике, него јавности уопште. Да ли је то добро или није, коментарисано је у штампи, анкетирани су сликари и идеолози социјалистичке уметности. Први су били одушевљени, други огорчени. Било је неминовно да постане редовни гост тада врло популарних ноћних радио емисија, у којима се, уз мало лепе музике, много причало. Трнавац је, наравно, хвалио свој поступак. Треба рећи и да су све слике са ове изложбе продате, иако су им цене биле високе. У младалачкој самоуверености својим сликама је дао високе цене, које су имале само слике његових професора.

После те изложбе, Мића Трнавац је постао новинар. Позвали су га у тада најгледанију телевизијску емисију, коју је водио господин Бане Вукашиновић, да говори наравно о својој изложби. Одређено је да разговор траје три минута, а током емисије је продужен на девет. Испоставило се да је занимљив и као „ТВ лице“ и као саговорник, и телевизија му је предложила да уради неколико емисија о ликовним уметницима. Прво је био приказан документарни филм, а после је Мића разговарао са уметником у његовом атељеу. Предлог је био да се ураде три емисије. Урадио их је 26 и оне су добиле 21 награду: за режију, за сценарио, за камеру итд. Леп успех. Године 1976. постао је и сарадник тада врло престижног листа „Дуга“, у коме му је искусни новинар и уредник Драгољуб Голубовић Пижон предложио да пише колумне о ликовним уметностима. Отишли су корак даље. Било је много слика и врло мало галерија у којима су излагали само они „подобни“ политички. „Дуга“ почиње да пише, упорно и дрско, о томе да је време за отварање приватних галерија. Идеју прихвата „Студио Б“. Није било лако, ни брзо, разни „форуми“ су се слагали или не слагали. Ипак, захваљујући овој акцији Београд је добио прву приватну галерију.

Све је било добро да не може боље бити, а Мића је био у оном стању кад кажемо да нам је тесно у нама самима, да бисмо хтели нешто више. И догодило се. На Бијеналу југословенске уметности 1980. у њујоршком Линколн Центру, Трнавац је добио другу награду. Награда је била отварање самосталне изложбе у Њујорку. Прво је отишао као туриста, следећи одлазак је схватио озбиљније. Распродао је све што је имао, сакупио је дванаест хиљада долара и зашио их у џеп, јер су му тако саветовали „добри познаваоци америчких прилика“. Зашивени долари били су права мора, тешко је било кришом их извлачити кад би хтео да купи храну, или било шта што му је било потребно. Био је сам у великом граду, без пријатеља, са скромним знањем енглеског језика. Једном је хтео да купи цигарете. Продавац Кинез у киоску је такође лоше знао енглески, Мића је показивао прстом, пантомимисао, гледали су се неприjатељски и најзад је Кинез схватио да „мутави“ купац жели „Marlboro“. Потребно је, за наставак ове приче, да се вратимо неколико месеци уназад када је у Београду боравио Помпео Посар, познати фотограф који је радио за „Плејбој“. Снимао је Далија и многе светски познате сликаре. У Београду је пожелео да сними Мићу, његов атеље и његове слике. Наравно, Мића је одушевљено пристао. Посар је фотографисао, али се није знало када ће и да ли ће икада то бити објављено. Рекао је да би могло да се појави у мају, а тада је био април. На киоску оног Кинеза шепурио се најновији број „Плејбоја“. Мића је посегао да га узме, Кинез је рекао строго да кошта пет долара. Платио му је, отворио га и као у лепим причама лист се отворио тачно на страницама где је била репортажа из Мићиног београдског атељеа. Пресрећан, желео је Кинезу да каже да је текст о њему, Кинез је климнуо главом и рекао: „Да, то си ти, колико сам ја Исус Христос!“ . Није му поверовао. Са листом испод мишке, Мића је шетао њујоршким улицама које су му изгледале познате, као да их све добро знаo, прави „déjà vu” . Гледао је куће, улице, паркове и рекао себи: „Ово је мој град!“. И би тако.

После тога, филм о успешном сликару тече брзо. Значајно је познанство и пријатељство са Николом Ребрачом и његовом дивном супругом Патришом. Он је наш некадашњи славни хокејаш, а данас је познати њујоршки ресторатер. Помогли су му да изнајми стан и атеље на Вест Сајду (West Side), преко пута њиховог ресторана. У то време, на Вест Сајду су живели млади глумци који ће постати данашња америчка елита. Сви су они долазили у Кафе Централ (Central Cafe), где се окупљају они које повезује братство мисли и личности. Долазили су и наши људи настањени у Њујорку. Роберт Дувал (Robert Duvall) је снимао филм о српским циганима и сви Срби из тог круга су му свесрдно помагали.

Њујорк! Њујорк! Није све било лако како је сада лако да се прича. Ми одавде, рођени смо у једној култури, наслеђеној. Одрасли смо у другој, комунистичкој и наметнутој. У Њујорку треба прихватити трећу. Али, ништа се не догађа случаjно, постоjе само неминовност и њихове логичке последице. У галеријама и Сохоу Мића је упознао много занимљивих и важних људи, међу њима и новинарку Пат Харпер (Раt Наrреr) и њеног колегу Стива Боша (Steve Bosh), носиоце награде „Еми“ за телевизијско новинарство.

0 њима је писао у нашој „Дуги“ Милтон Малден (Milton Malden), алиас Млађа Младеновић, власник велике издавачке куће „Рекордс компани“ (Records Company). Kупио је 29 Мићиних слика. Упознао се и са тада нај славнијим њујорчанином Ендијем Ворхолом (Andy Warhol), који му је предложио да дође у његов атеље и да купи коју хоће слику за пет хиљада долара. Мића му је одговорио да може да буде и обрнуто. Штета је да никада нису jедан од другог купили слике.
Било је то време лепих дружења, а и време Мићиних првих изложби и првих значајних репортажа и написа о њему. Са одласком у Нови свет било је неминовно и стицање нових схватања. Европско, а нарочито српско сликарство, имало је и има талентоване и добре, или врло пословне сликаре, који не остављају уметнички траг за собом, али су врло у моди, док траје њихова пословност. Ретко је обоје спојено. Мића је тамо научио да то може и мора да буде спојено. У Арт магазину (Art Magazine) била је објављена репортажа о њему на четири странe, са шест репродукција његових слика. Ово је врло престижан магазин и прво се шаље музеjима и колекционарима, па се догодило да је свих шест слика продато пре него што се магазин појавио.

Полако али сигурно, сликар Трнавац је стицао име и уз њега добро финансијско стање. Тада већ има леп атеље у Њујорку, купио је и кућу са великим атељеом на обали oкеана. Свакодневно и дуго слика, а кад не слика гледа бродове, са хемингвејском страшћу пеца. Његова кћи похађа приватну школу у Њујорку. O продаји брину менаџер у арт дилери, његове слике се продају у целом свету. Излаже у Швајцарској , Италији, Немачкој, Канади, Пољској, Русији, Белорусији, Македонији, Југославији. Познат је, није пребогат, али више нема бриге око егзистенцијe, може мирно да слика. Долазе му купци из целе Америке. Навикли су, и другима репоручили, да прво дођу у његов атеље где са сликарeм доручкују, причају, купе слику и онда наставе њујоршка обилажења.

Међу његовим првим галеристима била је породица Дин (Dean), познати галеристи који су га упознали са Мелколмом Форбсом (Malcolm Forbes), власником славног Форбс Магазина (Forbes Magazine) и једним од највећих светских колекционара. Купио је Мићину слику и у интервјуу у „Вашингтон посту“ (Washington Post) надугачко је причао о Мићином сликарству. Догађала су се мала пријатна изненађења. У некој књижари Мића је видео књигу „Сохо“ (Soho), занимала га је, прелистао је и у њој нашао на средњој страни репродукцију једне своје слике, иако то није ни знао. У многим листовима који нису оријентисани само ка сликарству, налазио је текстове о себи. Све је то важно, све је то корак даље. У међувремену, био је сувласник једне модерне галерије у Сохоу. Џан Кијон (Јan Keown) и госпођа Меридит Казло Бласко (Meredith Kaslo-Blasko), познати колекционари, одлучили су да 1991. отворе галерију „Нова Ренесанса“ (New Renaissance) у Сохоу на Вест Бродвеју (West Broadway) и предложили Трнавцу да буде сликар који ће у њој излагати. Излагао је, па је касније био и директор ове галерије и трећи сувласник. Видео је и научио много, било је то корисно искуство о продаји слика са оне друге стране, сликарима мање познате. Стекао је и значајна познанства међу важним новинарима, критичарима, телевизијским посленицима.

А отаџбина му се распадала, стизале су страшне вести. Њујоршки Срби су патили и мислили да им је теже него нама овде. Кад је дошао, видео је да је ипак нама било много теже. Дошао је 1997. на кратко, да обиђе породицу. Ћерка Милица је у Њујорку дипломирала режију, вратила се у Београд, запослила на телевизији и удала се. Супруга Душица, дивна особа коју је имао среће да упозна и да му постане супруга, у његовом животу срећа му је чест пратилац, такође се вратила у Београд да би била уз мајку. Дошао је на три недеље, остао је четири године. Овде је преживео рат, бомбардовање и револуцију. Догађале су се неке ствари које су га задржале, јер је тако желео. Прво је био уговор са нашом телевизијом о снимању документарца у музејима Централне Америке, онда је добио понуду да ослика зидове једне цркве у Македонији. Никада није радио ништа слично. Изазов је био велики, није ни покушао да му се одупре, прихватио је. Пуних седам месеци, са групом помоћника, у стилу нове ренесансе, сликао је зидове цркве и насликао преко четири стотине квадратних метара зидова, радећи мукотрпно, микеланђеловски. Урадио је још нешто значајно. У Ваљеву, где је одрастао, пре петнаестак година му је понуђено да једну стару оронулу зграду адаптира за свој атеље. Урадио је нешто друго, то је сада интернационална галерија која носи његово име, у којој су од кад је урађена излагали еминентни уметници из целог света, најчешће Мићини пријатељи. Овај посао је уходан и Трнавац се, најзад, спрема за повратак у свој атеље на обали поред океана у Њујорк. Биланс његовог досадашњег рада је огроман: 32 самосталне изложбе и преко пет стотина излагања на групним изложбама. Његове слике се налазе у сталним поставкама музеја модерне уметности и у познатим приватним колекцијама широм наше планете, од Америке до Јапана и обрнуто.

„Дете среће?“ Да, у извесној мери. Али, наш свет је оно што сами изаберемо да намбуде свет, сами га стварамо. Свет Миће Трнавца је свет великог и мукотрпног рада, који он воли и то је његова срећа, то је срећа свих великих уметника и свих оних који су у ономе што раде „висока класа“ . У свом атељеу, Трнавац свакодневно слика по десет сати, у свом миру, реду и раду. Тада живи у оном финијем животном ткању, ткању маште и сањарија, далеко од свакодневног живота. А кад се врати у свакодневни живот, и у њему се одлично сналази, као делфин у мору.

Ово је половина приче о сликару Радовану Трнавцу Мићи. Сликари су дуговечни. Оно што ће бити најважније тек ће доћи. „Наставак следи у следећем броју“, рекли би новинари, моје колеге. Ово и ја кажем, пишем и потписујем.

МИЉАНА ЛАКЕТИЋ