КРИТИЧАРИ О МИЋИ
„ТРНАВАЦ“
Шта се променило у стваралаштву Радована Трнавца Миће од часа када се раних осамдесетих година отиснуо у бели свет? Запамтили смо га као сликара једне, могло би се рећи особене поетике која је проистекла из оног што је десетак година пре његовог запаженог медијског бучног уласка у југословенски ликовни живот, теоретски и ликовно дефинисао Леонид Шејка (1932-1970).
Наравно, одласком у Америку, већ у првом додиру са новом средином, са узаврелим животом мегалополиса какав је Њујорк, Трнавац као сликар одмах реагује. Разуме се, његови етички ставови остају недодирљиви. Уверен да нема и не може бити „оправдања за уништавање и загађивање природе, убијање животиња“, јер „то је неопростив злочин савременог човека“ (Трнавац, 1995), он битно не мења ништа на иконографском плану. Порука садржана у осуди човековог насиља над околином и природом, боље рећи побуна против таквог неодговорног понашања, представља и даље црвену нит његовог стваралаштва.
Резултати до којих је Трнавац дошао током три минуле деценије плодног рада и деловања на пољу уметности и културе, потврдили су га као личност која не може да мирује. Радознао, пун енергије и надасве добар организатор, он најчешће тка на више разбоја, ради више послова упоредо или истражује на више страна истовремено.
По тако оствареним ликовним делима, као и по целини деловања унутар српске културе и уметности током три последње деценије XX столећа, можемо са мером пуне одговорности да закључимо како је Радован Трнавац Мића већ оставио дубок и неизбрисив траг.
Скраћени текст
Никола Кусовац
„ЛЕПОТА ЂУБРИШТА“
Од педестих година, када је Дадо Ђурић заједно са Урошем Тошковићем открио свет подрума и проклетство споредних соба, преко платана покојног Леонида Шејке, који је изашавши из оквира слике отишао право на градске депоније да прогласи Велико Ђубриште, па све до слика позне Медиале, млади побуњеници откривали су поезију распадања. Та њихова страст, чини се, плод је револта против самозадовољства нових предмета и диктатуре дизајна. Њихове слике као да говоре о изалудности трке у коју живот хоће по сваку цену да нас укључи: ево, како се та трка завршава! На ђубришту! Отпад је кључ њихове филозофије, стога није нимало чудно што Трнавац наставља да истражује кобну привлачност овог вечног складишта, да преврће старудије, раставља сатне механизме, криви знакове за паркирање, откида луткама главе и руке да види шта има унутра… Он то чини са зачуђујућом вештином и занатском зрелошћу. Али ко зна? Можда ће у тамној шупи, у којој има свега и свачега, једног дана пронаћи и комад ведрине; можда, једно чисто, случајно бачено место из кога ће да се роди ново сликарство.
Ликовни критичари, многобројни љубитељи сликрства и први купци, на првој самосталној изложби младог Трнавца, као да су осетили рађање једног новог имена на београдској уметничкој сцени… Неуобичајена посета Галерији Коларчевог народног универзитета за време трајања изложбе, показала је да модерно сликарство може да буде узбудљиво, баш као и неки рок концерт, ако се ради са страшћу, ризиком и љубављу.
Скраћени текст
Момо Капор
„АБ ОВО“
Ако би требало рећи нешто о његовом ликовном поступку, онда би се као прво могло констатовати да је он у потпуности подређен ауторовим филозофско-литерарним замислима, које са своје стране, у потпуности дају печат његовом сликарству. Дакле, ликовни поступак је у служби верног представљања призора које уметник жели да саопшти гледаоцу, тако да на тој релацији нема никаквих комуникационих препрека. Минуциозно обрађен детаљ, геометријска перспектива, хладна палета састављена од преовлађујућих плавих и зелених тонова, уз сугестивну волуминозност и стално присутан, добро израђен осећај за материју и предметност, то су укратко речено најкарактеристичнији моменти његовог ликовног поступка.
Скраћени текст
Зорица Мршчевић
„НОВО ДЕФИНИСАЊЕ РЕАЛНОГ И НАДРЕАЛНОГ“
Прву ствар коју приметите у сликама Радована Трнавца Миће је да су оне изванредно насликане. Ближи поглед открива један систем који није ни рационално-реалистички, ни формалистички, већ једна врста супер природног реда, сасвим прирођеног уметнику, а у исто време отвреног за доживљавање на више нивоа.
Мића употребљава стечено знање сликарства да би стварао свет познатих, али чудних симбола, компликованих и вишесмислених, пуних необичне лепоте која истовремено, привлачи и одбија. То су игре преживљавања у пост-индустријском, скоро пост-нуклерном добу, представљене да припадају другом свету и занимљиве зато што су састављене од нас и од ствари око нас у виђеном садашњем свету.
У школи реалног искуства Мића је апсорбовао реалност живота на психолошким границама где само средњоевропљанин може да живи. То је осећај искуства који даје његовом делу једну специфичну врсту зачудности која не би била могућа у перцепцији уметника који није био тамо. Тако, наравно, једино у Мићиној перцепцији могу ове врло аутентичне слике добити свој облик.
Скраћени текст
Барбара Каваљери
„РАДОВАН ТРНАВАЦ МИЋА“
За Трнавца свет би био бесмислен без присуства човека који је истовремено и стваралац и уништитељ, геније маштовитости и творац апсурдности. Ван човековог присуства, свету природе нема места на овим платнима. Једини наговештај света ван уметниковог студија је повремена појава врапца – симбола наде, али исто тако и сигурног подсетника на чињеницу да се човек отуђио од природе, а можда представља и израз уметниковог сопственог осећања изолованости. Он је од свог атељеа направио огледало за сагледавање људске психе.
Док највећем делу такозваних постмодернистичких платана, која покушавају да прикажу садржину, недостаје било каква стварна суштина, слике Радована Трнавца су провокативне, снажне и пуне смисла. Њихова снага лежи не у неком моћном исказу, већ у њиховој поетској визији и као и са сваком добром поезијом, њихово право значење се тек постепено открива.
Скраћени текст
Роберт Броунинг
„ЊУЈОРШКЕ СЛИКЕ“
Одувек је било заиста немогуће раздвојити ствараоца од његовог дела, и Мићина је визија подједнако јединствена колико и незаборавна. Његово сликовито излагање поседује моћ трајања и у великој мери одражава ауторову властиту личност.
Забринутости због деструктивног деловања технологије и изгубљене чедности која краси младост, а чији губитак запажамо у средњем добу живота, обе су познате теме нашој генерацији. Допринос Миће уметника није тај што представља филозофски нове погледе на ове теме, већ што открива јединствену визију, да бисмо са њиме поделили ова проста осећања зрелих људи.
Његова инспирација, као што је Делакроа запазио, јесте радије да каже нешто више о детаљима из прошлости, него да измисли нове идеје.
Иако свеж, зрачан и живописан, његов опус никада не бисмо могли описати као просто декоративан. Свака слика је позив, па чак и захтев за добру вољу и известан напор да би била протумачена. Смисао који је много важнији за велику уметност од пуке декоративности захтева време и напор, да би на крају онима који му се предају, подарило прегршт безграничних задовољства.
Скраћени текст
Френсис Никозиа
„СА ОПТИМИЗМОМ У НОВИ ВЕК“
Они који траже у његовој уметности једноставне одговоре, сигурно их неће наћи. Ти „трагачи“ ће бити збуњени Мићином ироничном игром познатих симбола.
Својом четком уноси нам сигурност. Мића осећа да је указивање на зла нашег времена путем уметности много реалније од его контролисане илузије зване „реалност“, о којој тако често говоримо, а на коју не обраћамо пажњу. Он осећа да ћемо на крају ипак урадити шта нам је исправно. Реаговаћемо. Наћи ћемо сопствене одговоре. На крају ће Мићин оптимизам бити оправдан.
Скраћени текст
Џорџ Робинсон
„КРЕАЦИЈА ЗА 21. ВЕК“
Мића је један универзални уметник који је својим раскошним талентом, надмашио своју средину и успешно се интегрисао у савремене токове европске уметности, а потом кроз свој снажан класицизам и успешним погледом у савремени ликовним трендовима, већ више од 15 година, створио своје место, прво на Менхетну, а затим и на ширем простору северноамеричког континента.
Поставка композиције, синхронизација боја, мотива, симбола и свих осталих елемената, које он третира на својим платнима, говори о умешности и зрелости овог уметника, који је неизмерно много научио, како успоставити универзални контакт са светом.
Скраћени текст
Томе Серафимовски
„ДЕЛО ТАЛЕНТА И ЉУБАВИ“
Сликар снажног талента, визионарских порука и дубоке етичности, Радован Трнавац Мића је у свој сликарски опус унео свој огромни таленат, али и очито велику љубав према људима, животу, природи, целој васељени, без чега, уосталом, ниједан таленат, ма коликог опсега био, не би могао да уроди таквим плодовима. Са његових слика зрачи Љубав и Нада, као са религијских призора древних иконописа, као и подсећање да смо каткад бивали и бољи, да смо били ближи и себи и природи од које стварамо ђубришта и ратна згаришта. Та просто дирљива љубав према свету и животу чита се и на оним сликама у којима се „пише” страх пред катаклизмом човечијег немара пред природом и пред самом светињом живота. Јер, за њега без човековог присуства нема ни природе, он је њен суштаствени део и најбитнија карика.
Скраћени текст
Рада Филиповић
„ГОСПОДИН УМЕТНИК РАДОВАН ТРНАВАЦ МИЋА“
Радована Трнавца Мићу ликовни критичари називају сликарем снажног талента, визионарских порука и дубоке етичности. Човеком који кроз свој сликарски таленат показује велику љубав коју има и свакодневно гаји према људима, животу, природи, целој васељени… Упоређују га са класицима, упоређују га са највећим уметницима света. Уосталом, са многим „тим класицима“ је и излагао. Његова дела налазила су се на изложбама поред дела једног Пикаса, Раушенберга, Лихтенштајна, Ворхола…
Као прво, он је изванредан човек и господин, из чега је проистекло -изванредан уметник… Господин са кистом и четком у руци. Који је изнад свега филантроп и оптимиста. Коме се идеје о лепоти света и живота никада не могу нарушити, чак и ако неко мисли другачије, ту је Мићина уметност да га натера да мисли како је ваљано само с љубављу мислити о свему.
Назваше га, и оста записано да је „геније маштовитости“. Не, без разлога. Математички и сликарски таленат када се споји са визионарским и талентом за човечност, могу само да се убличе једном речју, а то је „генијалност“. И то напросто зрачи при првом сусрету са њим као уметником и човеком, и на његовим сликама. На сликама га одају боје, симболика, јасне фигуре, чистоћа платна. Док га приликом упознавања одаје чврст стисак руке и увек насмејане очи. И на крају, тврде позната имена српске ликовно-критичке сцене, Радован Трнавац Мића је већ оставио дубок и неизбрисив траг не само својим оствареним делима већ и целокупним деловањем унутар српске културе и у уметности током три последње деценије XX века.
Скраћени текст
Марија Петровић-Марковић
„ХАЈДЕ САД ДА СЛИКАМО“
На сликама се осећа рука великог зналца јер Мића Трнавац добро познаје анатомију, композицију…Сигурна рука води овог сликара у нове и нове експерименте, па се исти људи и исти објекти, као у некој причи у наставцима, срећу у свом новом животу, на неком другом несту, заједно са својим објектима, долазећи до оног колекционара, који окренут леђима посматра шта то Мића ради („КОЛЕКЦИОНАР“, 1981.). А ми, тражимо симболику тог нестварног света са његових платна и врти се у нашим главама, као да смо део неке слике, уместо балерине која започиње своју пируету („БАЛЕРИНА“, 1994.).
На крају бих завршио једном реченицом објављеном у листу “Daily News“, у Њујорку, децембра 1990. године, из пера Миле Андре: „Овај месец обележава отварање изложбе под називом „У садшњем времену“, креативног генија Радована Трнавца, боље познатог као Мића, у новој галерији на Вест Бродвеју: „Нова Ренесанса“.
Скраћени текст
Слободан М. Стефановић
„СМИСАО ДУШЕ ЈЕ МИСАО, А ЈА СЛИКАМ КАО ШТО МИСЛИМ“
Упоређују га са класиком, упоређују га са највећим уметницима света. Негде сам избројао, око 50 уметника је на неки начин у корелацији са нашим Мићом Трнавцем. Педесет њих из светске гарнитуре, са највишег врха, који припадају трајним вредностима.
Мића Трнавац успоставља континуитет са највреднијим сликарством од искона до данашњег дана.Он јесте онај који зна шта се дешава у сликарству, дакле, он није неки уметник који не зна шта је било. И у том смислу његово сликарство је заправо у једном континуитету. Није случајно ту присутно фигуративно сликарство. Дакле, јесте и надреализам, јесте и реланост, јесте дакле оно што је наше време. Не као детерминанта, која је одредила уметника, него уметник је пулсирао духом времена. И ако би којим случајем сви ми нестали, а дошли неки људи да препознају ово време, онда би рекли: Е, ово је тај уметник што је ипак исказао своју мисао и коначно осликао то наше време“.
Скраћени текст
Ратко Божовић
„ИНТЕРНАЦИОНАЛНО – НАЦИОНАЛНО“
Радован Трнавац Мића припада средњој генерацији наших уметника и један је од оних, који је имао срећу да један део свога живота живи у великој средини, у „великом иностранству“, да доживи велике покрете и да их у одређеном смислу прихвати, али и да се врати назад и да у суштини постане прави представник оног драгоценог споја између интернационалног искуства и домаће традиције. Скраћени текст
Скраћени текст
Станислав Живковић
Свечано отварање изложбе слика и објеката Радована Трнавца Миће
„Смисао душе је мисао, а ја сликам као што мислим“
– Изложбу је отворио Проф. Ратко Божовић, који је 70-тих година на Факултету ликовних уметности у Београду предавао Социологију уметности, тако да је Мића имао срећу да му проф. Божовић буде професор. На отварању он је рекао:
„Мића Трнавац разликовао се жовијалношћу, брзином и видео сам да је уклопљен у модерна времена и да ће бити од њега чудо не виђено! То смо ево и добили! Дакле, он спада у оне који су много трагали за собом и ево нашли су се. Многи су тргали за собом па су изгубили. Песник би рекао „Гле тражећи се, изгубих се“. Ово није случај са Трнавцем.
На неки начин, пратио сам све његове изложбе. Читао сам више него што сам био присутан. Тридесет и више самосталних изложби. Верујте, нигде нисам срео толико комплимената. Ја се понекад уплашим комплимената. Комплименти иду понекад из лобијске сфере, из сфере симпатије, из сфере некакве, да кажемо, једносмерне поетике или естетике, а онда остаје питање да ли је то адекватно. Морам сад овде отворено да кажем да сам видео да нису погрешили! Ни они у Канади, ни они у Америци, ни они у Ваљеву где је направио Интернационални студио. И морам да кажем мало је људи који где год дођу померају ствари и мењају ствари и мењају себе у стварима.
Приметио сам да наш Мића Трнавац трага за савршеном сликом, за оном сликом којој се ништа више не може ни додати ни одузети. Али, он што је за мене значајно – он је у сталном успону. Он не стаје. Видео сам да му је цртеж фантастичан, видео сам да боја, она зелено-плава, јесте адекватна, али сам видео и како је зна редуковати, како је зна сводити на ону меру која је адекватна спрам онога што је, ако хоћете, једно мишљење о слици.
Упоређују га са класиком, упоређују га са највећим уметницима света. Негде сам избројао око 50 уметника је на неки начин у корелацији са нашим Мићом Трнавцем. Педесет њих из светске гарнитуре, са највишег врха, који припадају трајним вредностима.
Мића Трнавац успоставља континуитет са највреднијим сликарством од искона до данашњег дана. Он јесте онај који зна шта се дешава у сликарству, дакле, он није неки уметник кој не зна шта је било. И у том смислу његово сликарство је заправо у једном континуитету. Није случајно ту присутно фигуративно сликарство. Дакле, јесте и надреализам, јесте и реланост, јесте дакле оно што је наше време. Не као детерминанта, која је одредила уметника, него уметник је пулсирао духом времена. И ако би којим случајем сви ми нестали, а дошли неки људи да препознају ово време, онда би рекли: Е, ово је тај уметник што је ипак исказао своју мисао и коначно осликао то наше време.